English
Od dana osnivanja sportskog društva Partizan ima navijače, a od sedamdesetih godina XX veka i organizovanu podršku sa tribina, prvo Stadiona JNA, a kasnije i dvorana u kojima su klubovi 'crno-bele' porodice igrali. I u Beogradu i na gostovanjima.
Ime 'Grobari' vodi poreklo od pokušaja simpatizera nekih drugih klubova da crnu boju na zastavi Partizana i ime ulice u kojoj je sedište kluba, 'spakuju' u pogrdan naziv.
Kao što obično biva, nadimak je prihvaćen, uz ponos što izaziva strahopoštovanje rivala i njihovih navijača, a južna tribina stadiona u Humskoj ulici postala je uporište najvatrenijih.
Navijači Partizana, organizovani u tri velike grupe, Grobari 1970, Južni Front i Grobari Beograd, danas su ujedinjeni u navijačku grupu Grobari Jug.
Unutar ovih velikih sekcija, postoji podela u manje podgrupe koje su formirane skladno internim relacijama ljudi za koje je zajednički imenitelj ljubav prema crno-beloj boji. Pored beogradskih grupa, navijači Partizana organizovani su u svim gradovima Srbije, a sekcije navijača postoje u celoj Evropi.
Osnova navijanja Grobara bazirana je na principu "grlo i dlan" , ali pored pesme klubu kao prepoznatljivom stilu navijača Partizana, Grobari rade i sve druge akcije koje karakterišu organizovanu navijačku grupu.
"Samo tebi verni, samo tebi odani"
Anketa među funkcionerima košarkaških timova po celom svetu na temu – šta misle o svojim navijačima, po pravilu kao rezultat daje laskave i već ustaljene fraze o vernosti, podršci, neverovatnoj snazi koju navijači daju klubu i fascinantnoj atmosferi koju prave.
Kada se, pak, malo dublje zagrebe po površini, primera komercijalne ljubavi je bezbroj, a templejt izjave o vernosti postaje univerzalni obrazac jer za većinu klubova jedna od najbitnijih prihodnih strana je karta koju gledalac plaća da pogleda utakmicu tima za koji navija.
Kada se na to doda dobit od kupovine artilkala iz klupskog butika ili priliv sredstava od enormne količine hrane i pića koje gledalac potroši dok "fanatično" bodri svoj klub, potpuno je jasno da pitanje navijača za većinu klubova daleko više zalazi u domen budžetskih kalkulacija, a mnogo manje u iskrenu priču o uzajamnoj ljubavi.
Relacija između Grobara i KK Partizan je za većinu običnih evropskih i svetskih košarkaških poslenika neverovatna, zbog toga svi, kao po komandi, po dolasku u Beograd apostrofiraju atmosferu na utakmicama crno-belih i apsolutno nigde više na svetu. Stvarno je fascinantan osećaj kada Partizan povede i pre nego što je utakmica počela, jer strah koji se u svakom protivničkom igraču probudi kada kroči na teren Pionira, ma koliko on iskusan bio, pokreće Grobare da daju i više nego što je realno moguće.
Ljubav između kluba i navijača nije nešto što se rodilo preko noći, to je odnos koji se gradio decenijama. Kada je KK Partizan početkom sedamdesetih godina počeo da igra u Hali sportova na Novom Beogradu, uprkos prilično slabim izdanjima i prilično sušnim godinama, stvorio se čudan odnos između ljudi koji su voleli Partizan i tadašnjih igrača.
Uprkos veoma lošim rezultatima nit mazohizma koja kao usud prati svakog navijača Partizana kroz čitav život je tada počela po prvi put otvoreno da se javlja, što su rezultati bivali lošiji, vernost i ljubav prema klubu bile su sve jače.
Magija same Hale sportova, prekomerna ljubav ka crno-belom dresu, maksimalan angažman igrača Partizana, sve je to stvorilo čudno stanje koje nije mogao da razume neko kome Partizan nije bio u srcu.
Ono što je tada bilo nepojamno, ostalo je neshvatljivo i danas mnogima, pesma klubu nikada ne prestaje, potpuno je nebitno da li dobijaš ili gubiš, kao roditelj koji voli svoje dete bez obzira koliko ono uspešno bilo u životu.
Taj iskren osećaj koji je svaki pravi navijač Partizana nosio, prenosio je na svoje potomke, a "virus zaraze" širio se i horizontalno stvarajući brojnu vojsku fanatično odanih navijača. Mnogi su se bojali da će prelaskom Partizana devedesetih u Pionir dobar deo magije nestati ali ispostavilo se da je odnos navijača i igrača podignut na još viši nivo.
Partizan se ponosi svojim navijačima, od 'hard core' Grobara koji zaduženi za inicijalnu podršku (uključujući sve što je deo svakodnevnog navijačkog života: pesme, koreografije, pa neretko nešto i više od toga..), preko onih 'običnih', porodičnih ljudi koji dođu "kao sav normalan svet na utakmicu" a onda, kada krene kolektivna amnezija i masovna histerija, potpuno zaborave uhodane oblike ponašanja.
Kada se premota film i dosegne samo novija istorija (poslednje godine dominacije i učešća u Evroligi), izvesno je da su antologijske utakmice bile upravo one koje je Partizan izgubio ili je gubio u toku utakmice sa ogromnom razlikom što dovoljno govori o odnosu navijača prema klubu.
Počelo je od one utakmice sa Makabijem kada je, uprkos jezivom porazu, pesma Grobara trajala još sat vremena posle sirene i kada igračima i stručnom štabu Makabija niko nije mogao da objasni u čemu je poenta priče, a poslednja u nizu 'nenormalnih' utakmica bila je sa Armanijem u jesen 2008, zbog toga što verovatno niko na svetu ne može da pojmi da pesma postaje glasnija posle svakog poena protivnika.
Kada je najteže klubu, Grobari daju najveću podršku. To je i osnovna razlika između svih drugih navijača i Grobara.
Navijač svake druge ekipe će, uz psovku, otići deset minuta pre kraja utakmice u kojoj njegov tim gubi, poješće još koji hamburger i pola sata posle biće mu sve u životu ravno.
Grobar će ostati do kraja, pevaće svom klubu i posle utakmice, otići će kući nesrećan i sledećih nedelju dana neće moći da se sastavi sa sobom dok opet ne zauzme svoje mesto u dvorani na sledećoj utakmici Partizana.
Možda posle dugo godina mnogima zvuči kao ustaljena fraza. ali ono što je Duško Radović rekao možda je najpametnije što je neko ikada smislio, jer Partizan se zaista iskreno voli, srcem i dušom.
